Размишљам о свом језику

Ја живим у земљи Србији и мој језик је српски. То је језик којим се људи око мене и ја споразумевамо. Зашто на питање који је мој матерњи језик ја одговарам српски? Зато што сам прве речи научила од мајке. Показујући прстићем поједине ствари, мајка ми је одговарала како се која зове и ја сам понављала за њом. Тако сам схватила да свака ствар и свако биће има свој назив и своје име.

У праисторијска времена људи су се споразумевали гестикулацијом и неартикулисаним гласовима. Касније, са развијањем ума, развио се и артикулисани говор. Речи су добиле своје право значење. У различитим земљама и на различитим поднебљима говори се различитим језицима. То су за мене страни језици.

Волим српски језик јер је то језик моје домовине, поднебља у коме ја живим. То је за мене најлепши језик, мелодичан и хармоничан је. Тим језиком говорим, пишем, певам, мислим, сањам. Ћирилица је писмо мог народа. Слова су врло лепа и украсна. Латиница је, такође, писмо којим се служимо.

Странци често кажу да им је српски језик тежак за учење, највише због граматике. И као што се неки добро служе нашим језиком, ја се трудим да добро научим што више страних језика и да се тако споразумевам са људима других земаља.

Српски језик и српско писмо је усавршио Вук Стефановић Караџић у деветнаестом веку. Дотадашњи књижевни језик, обичан народ је слабо разумевао. Вук је средио азбуку од тридесет слова, чиме је омогућио лакше споразумевање. Увек се придржавам Вукових речи: „Пиши као што говориш, читај као што је написано“.

Језик, односно говор је оно што чини човека јединственим живим бићем. Човек треба да га негује и усавршава, да чита књиге јер ће то допринети не само бољем и богатијем речнику, већ и општој култури. (О.Д. 8.разред)