Ово јутро ме подсећа на тебе
Било је то једно ведро и хладнo зимско јутро у којем је сунце, сасвим нежно, обасјавало природу. Ту и тамо би зазвиждао ветар, заковитлао би неколико увелих листова и понео их негде у даљину.
Са прозора сам пажљиво посматрао призор пред собом; знао сам да је сада време да се учи, знао сам да морам да узмем историју језика у руке, а она ме баш и није привлачила. Решио сам стога да то одложим. Сео сам за компјутер и почео да играм своју омиљену игрицу ,,Angry birds”.
После неког времена, пошто сам се укочио, протегао сам се, узео јакну и кренуо на застакљену терасу, како бих обишао башту. И док сам нежно заливао своје биљке, подигао сам поглед. Угледао сам сиве облаке, који су прекривали сунце, које се све слабије видело.
Вративши се унутра, хтедох да укључим телевизор али када ми се рука сасвим приближила даљинском управљачу, напољу севну муња. Приметивши да се на небу нешто надприродно догађа, јер у то доба године обично нема олуја, истрчао сам напоље, овога пута, буквално, прелетевши пет спратова. Ходао сам двориштем с осећајем да ме неко прати. Тада сам већ био сигуран да ме прогања НЕКО или НЕШТО што сам заборавио. Тада још нисам слутио шта је то.
Стигавши до Саве, посматрао сам чудне црне облаке који су шетали по небу тамо-амо, закључио сам да се сви они скупљају у три велика облака. Загледао сам се у један леп сплав који раније нисам приметио, и спазио његов назив: тај сплав се звао ИСТОРИЈА. Сада сам био потпуно сигуран да то што ме мучи има некакве везе са ИСТОРИЈОМ. Убрзо сам се сетио да сам већ научио градиво из тог предмета па сам извадио телефон из џепа, пустио музику и лагано наставио шетњу.
Тада снажно удари гром и почне страшна киша. Док сам трчао ка кући запитао сам се:,,Зашто се ово дешава? Зашто сам овде?” Онда угледах новину која се котрљала по улици. У једном тренутку схватих да на врху странице пише ВУК СТЕФАНОВИЋ КАРАЏИЋ. У тром трену све ми постаде јасно, јасније него икад. Сетио сам се да нисам научио лекцију из српског. Потрчао сам и у неколико скокова стигао до куће. Улетео сам у лифт и стиснуо пети спрат, као и обично. Али лифт стаде на трећем спрату и не хтеде даље ни за живу главу. И тако ја покисао и кијавичав настављам пешке…
Улетевши у стан буквално сам се бацио на књигу и учио сам доста дуго. Али три црна облака и даље су стајала претећи на небу. После је дошло вече и преморен рано сам отишао у кревет и заспао.
Следећег јутра је неко пребројао облаке који су још стајали на небу и тај број ми је уписао у дневник. После тога сам љут на облаке изашао напоље, попео се на насип и повикао: ,,Дајте облаци мало снега!!! Написаћу ја добар писмени а кошава ће вас одувати! А ја ћу се на крају ипак смејати!”
И тада, одједном, пахуља по пахуља поче да пада снег и да бели зелену траву. Обећавам читаоцима да ћу учити и даље, само нек снег мало потраје.
(Душан Ашић, 8. разред)