Петар II Петровић Његош
Горски вијенац

Владика(чита писмо од ријечи до ријечи):Селим везир, роб роба свечева,
слуга брата сунца свијетскога,
а посланик од све земље цара.
На знање ви, главари с владиком!
Цар од царах мене је спремио
да облазим земљу свуколику,
да уредбу видим како стоји:
да се вуци не преједу меса;
да овчица која не занесе
своје руно у грм покрај пута;
да подстрижем што је предугачко,
да одлијем ђе је препунано;
да прегледам у младежи зубе
да се ружа у трн не изгуби,
да не гине бисер у буниште;-
и да раји узду попритегнем,
е је раја ка остала марва.
Па сам чуо и за ваше горе.
Породица света Пророкова
зна јунаштву праведну цијену.
Лажу људи што за лафа кажу
да се миша и најмање боји.
Хајте мени под мојим шатором,
ти, владико, и главни сердари,
само да сте цару на бјељегу,
за примити од мене дарове,
па живите као досле што сте.
Јаки зуби и тврд орах сломе;
добра сабља топуз иза врата,
а камоли главу од купуса.
Шта би било одучити трске
да не чине поклон пред орканом?
Ко потоке може уставити
да к сињему мору не хитају?
Ко изиде испод дивне сјенке
Пророкова страшнога барјака,
сунце ће га спржит као муња.
Песницом се нада не растеже!
Миш у тикви – што је него сужањ?
Узду глодат – да се ломе зуби!
Небо нема без грома цијену.
У фукаре очи од сплачине.
Пучина је стока једна грдна –
добре душе, кад јој ребра пучу.
Тешко земљи куда прође војска!

Владика Данило(отпишује):Од владике и свијех главарах
Селим-паши отпоздрав на писмо.
Тврд је орах воћка чудновата,
не сломи га, ал’ зубе поломи!
Није вино пошто приђе бјеше,
није свијет оно што мишљасте.
Барјактару дариват Европу-
грехота је о том и мислити!
Веља крушка у грло западне.
Крв је људска рана наопака,
на нос вам је почела скакати;
препунисте мјешину гријеха!
Пуче колан свечевој кобили.
Леополдов храбри војевода,
Собијевски, војвода савојски
саломише демону рогове.
У ћитапу не пише једнако
за два брата једноимењака.
Пред Бечом је Бурак посрнуо,
обрнуше кола низа страну.
Не требује царство нељудима,
нако да се пред свијетом руже.
Дивљу памет а ћуд отровану
дивљи вепар има, а не човјек.
Коме закон лежи у топузу,
трагови му смрде нечовјеством.
Ја се сјећам што си рећи хтио.
Трагови су многи до пећине-
за горске се госте не приправља!
У њих сада друге мисли нема
до што остре зубе за сусједе,
да чувају стадо од звјеради.
Тијесна су врата уљанику,
за међеда скована сјекира.
Јошт имате земље и овацах,
па харајте и коже гулите!
У вас стење на свакоју страну
зло, под горим, као добро, под злом.
Спуштавах се ја на ваше уже,
умало се уже не претрже;
отада смо виши пријатељи,
у главу ми памет ућерасте.

Сврши писмо и чита га наглас пред свијема (Црногорцима и Турцима)

САН ВУКА МАНДУШИЋА

Ал’ је ђаво, али су мађије
Али нешто теже од обоје:
Кад је виђу ђе се смије млада,
Свијет ми се око главе врти.
Па све могах с јадом прегорети,
Но ме ђаво једну вечер нагна,
У колиби ноћих Милоњића.
Кад пред зору, и ноћ је мјесечна,
Ватра гори насред сјенокоса,
А она ти однекуда дође,
Украј ватре сједе да се грије.
Чује да свак спава у колибе;
Тада она вијенац расплете,
Паде коса до ниже појаса;
Поче косу низ прса чешљати,

А танкијем гласом нарицати
Како славља са дубове гране.
Тужи млада ђевера Андрију,
Мила сина Милоњића бана
Који ми је ланих погинуо
Од Турака у Дугу крваву;
Па се снахи не дао острићи:
Жалије му снахин в’јенац било
Него главу свог сина Андрије.
Тужи млада, за срце уједа,
Очи горе живје од пламена,
Чело јој је љепше од мјесеца, –
И ја плачем ка мало дијете.
Благо Андриј’ ђе је погинуо,
Дивне ли га очи оплакаше,
Дивна ли га уста ожалише.