Недођија

Недођија
(Немања Патаки, 5. разред )

Сада ћу вам испричати како сам отишао у земљу Недођију, земљу вечног детињства.

Стигао сам после неколико сати лутања небом. Коначно сам нашао земљу својих снова, земљу вечног детињства. На самом улазу чекао ме је друг Лука, обучен у одећу веселих боја прекривених зведицама. Ухватио ме је за руку и кренули смо. Уским путем попео ме је у шуму код својих пријатеља. Природа беше нетакнута. Како смо се приближавали његовом дому , шумом је одјекивао смех малих шумских бића. Из не знам ког разлога, кренуо сам десно слушајући дечји смех који ми је душу испунио црвеном бојом. Црвена боја означава срећу. Срећа је ту, на дохват руке, могу да је осетим. Полако сам закорачио у тај свет радости. Са моје десне стране налазио се камион пун сладоледа, а са моје леве стране налазио се велики рингишпил. Одатле су долазили звуци деце. Изненада , осетио сам ударац у леђа. Ударила ме је гумена лопта коју је мали дечак бацио. Љубазно ме је замолио да му је вратим. То сам и урадио. Пожелео сам да им се придружим али за њих сам био само случајни пролазник који мора да настави свој пут. То није био мој свет. Испуњен осећањима туге и радости, морао сам да се вратим у свој свет. Али, макар на тренутак сам осетио благодети земље Недођије.

Лука ми је на изласку шапнуо: „Дођи нам опет.“ Ја сам одговорио: “ Без сумње, вратићу се опет.“