Била сам у Недођији

Била сам у Недођији (Јелена Павловић, 7.разред)

Гледала сам звездано небо једне топле ноћи у јулу. Лежећи на лежаљци,затворила сам очи и опустила се.Убрзо сам осетила како ме неко додирује по руци као кад те неко голица. Отворила сам очи и поред себе угледала једну малу девојчицу са крилима. Из ње је избијала светлост. Имала је плаву косу која је била везана у реп и крупне смеђе очи. Била је обучена у розе хаљину и у десној руци је држала штапић који је на самом врху имао златну звездицу, а из ње је избијао златни прах. Та девојчица се смешила. Протрљала сам очи јер је деловала нестварно.

„Хеј, ја сам овде“, рекла је она пискавим главом. “Досадно ми је,хајдемо.“

„Ко си ти?“, упитала сам још увек не верујући да је она ту, да не сањам.“Где ћемо?“

„Мислим да виле не говоре своје име“, замислила се.“А и онако ми нико није рекао моје име,тако да не знам. Уосталом, то сад није ни битно. Име може да ми буде Вила,тако ме сви зову зато што ја то и јесам.“

„Вила?“, поновила сам зачуђено. “Али виле не постоје.“

„То само одрасли мисле“,одмахнула је главом.

„Ниси ми рекла,где идемо?“, упитала сам збуњено.

„Идемо у Недођију, хајде, каснимо већ!“

Пре него што сам стигла да кажем било шта,Вила ме је повукла и полетеле смо у звездано небо…

Ни сама не знам колико је прошло времена,осетила сам да смо стале,да више не летило. Отворила сам очи. Нисам могла да верујем шта видим. Седела сам на земљи која је била мека као тепих. Погледала сам око себе.Није било никог,чак ни Виле.Устала сам и почела да шетам напред незнајући куда треба да идем.Са моје десне стране је била река којом су пливале патке.У реку се уливао поток који је био ограђен стенама.На једној стени је поносно стајао један јелен.Када ме је угледао,накривио је главу, а затим се окренуо и отишао. Мало даље сам угледала дрвени мост који је преводио на другу страну где је била једна мала слатка дрвена кућица. Било је упаљено светло. Прешла сам мост и пришла вратима куће. Покуцала сам. Пошто нико није отварао врата, полако сам гурнула врата и она су отворила. Цео доњи спрат је био у једном делу, иако би у обичној кући био подељен на више просторија. На сред просторије је био низак трпезаријиски сто и две клупе са обе стране стола. На клупама су седели патуљци. Сви су били различити. Један је био весео, други је намргођен,трећи је зевао,четврти је нестрпљиво лупао прстима о сто, пети је бацао поморанџу у вис и хватао је, шести је писао нешто у свеску, а седми је свирао на фрули. Када су ме приметили, нису се изненадили.

„Куварко,стигао нам је данашњи гост!“, узвикнуо је онај што је весео.“Уђи,очекивали смо те.“

„Мене?“,зачудила сам се. Али ја нисам очекивала вас,хтела сам да кажем.“Ја ни не знам зашто сам овде, како то да сте ме очекивали?“

„Свако вече нам Вила доводи неког у госте и тај гост остаје мало, вечера са нама и мало се дружимо, па се онда враћа у нормалан свет“, подиже главу онај што је писао.

„Стигао гост?“

Појавио се патуљак држећи тигањ у руци.“Уђи,што стојиш? Баш спремам палачинке за вечеру,надам се да их волиш.“

„Волим“, рекла сам, а затим села поред оног што је бацао поморанџу.“А где је Вила?“

„Она обично није ту када је гост у кући“,рекао је онај што је зевао.

Климнула сам главом иако ми баш није било јасно.

„Сад да ти представим све“,рече Куварко.

И тако упознах све. Куварко је толико брзо набрајао имена да ни једно нисам упамтила. Али то није било ни битно пошто сам кратко остала. Након што сам појела палачинке које су биле јако укусне, попричала сам мало са патуљцима, а затим је Вила дошла.Схватила сам да је време да идем. Поздравила сам се са свим патуљцима,а затим изашла из куће. На самом одласку помазила сам јелена који ми је пришао.Након тога, Вила ме је вратила на лежаљку где смо се упознале,а затим је само одлетела у небо. Са осмехом сам устала и отишла у кућу. Била сам сигурна да ово путовање никада нећу заборавити, као и то да ће то путовање остати моја тајна…