Хиландарска повеља
Стефан Првовенчани

Хиландарска повеља
Срефан Првовенчани

Када у почетку створи Бог небо и земљу и људе на њој, и благослови их и даде им власт над сваком тварју својом, постави једне царевима, друге кнезовима, треће господарима, и свакоме даде пасти стадо своје и чувати га од свакога зла које би наишло на њега. Стога, браћо, Бог премилостиви утврди Грке царевима, а Угаре краљевима и разделив сваки народ, и закон даде, и обичаје установи, и господаре над њима по обичају и по закону раставив својом премудрошћу.

Зато по многој својој и неизмерној милости човекољубља, дарова нашим прадедовима и нашим дедовима да обладају овом српском земљом и све као Бог чинећи на боље људима, не хотећи људске погибли, постави господина ми оца за великог жупана, названог на светом крштењу Стефана Немању.

И обнови своју дедовину и боље утврди Божјом помоћу и својом мудрошћу, даном му од Бога. И подиже пропалу своју дедовину, и приобрете од морске земље Зету и са градовима, а од Арбанаса Пилот, а од грчке земље Лаб с Липљаном, Дубочицу, Реке, Загрлату, Левче, Лепеницу, Белицу.

И кад Божјом помоћу својим трудом све то задоби и кад с помоћу Божјом мир и тишину прими држава његова одасвуд, поче пооштравати мисао своју и поучавати ум свој, и желети са журбом, и старати се о души својој, господин ми свети благоверни часни старац Симеон, подвизавајући се да на дан Страшнога суда буде прибројан у неки број са онима који су угодили Богу и како би стекао оно рајско и неизречено жилиште неким обичајима, и нарочито жељаше да прими анђеоски и апостолски лик./…/

Овај мишљу беше узнесен и жељаше: као да стоји на узвишеном месту, у пролетње време, у веселу дану, тј. сунчану; виде издалека равну ливаду, красну изгледом, лепу створењем. Сред ње стајаше дрво дивно, округласто гранама, пуним лишћа, преукрашено цвећем и пуно плода, благи мирис одајући. А сред дрвета настанила се беше птица слаткогласна, кротка у седењу, тиха у песмама, весела у цвркутању, јасна у шаптању, једна од мудрих птица љубавних, слатки његов детић, који је некада био мени везом рођења брат, звани Сава монах. Овај сеђаше у дрвету, тј. у Светој Гори и неумуклим гласом, високим грлом, јасним звуком, измењујући гласове прелепе и предивне, и необичне песме појући. И тај глас уђе у уши прекрасног и дивног господина ми светога Симеона, часнога старца. А њој и остале птице, на доњим гранама седећи, слатком њеном гласу својим гласовима весело помагаше.

И овога гледајући, овај дивни муж љубљено и слатко чедо своје, које беше отишло и одвојило се, пређе у свету ту ливаду, и лепо дрво и предивне птице помисли у себи овај глас: „Да сиђем на красну ту ливаду; дошавши, лепоту дрвета сагледаћу, и близу њега ставши, наситићу се краснога гласа предивне оне птице.