Покондирена тиква

Покондирена тиква (одломак)
Јован Стерија Поповић

ВЕСЕЛО ПОЗОРИШТЕ У ТРИ ДЕЈСТВА

ЛИЦА

ФЕМА, богата удовица

ЕВИЦА, њена кћи

МИТАР, Фемин брат

АНЧИЦА, служавка

ЈОВАН, шегрт

САРА, чанколиза код Феме

СВЕТОЗАР РУЖИЧИЋ

ВАСИЛИЈЕ

ДЕЈСТВО ПРВО

Позорје прво

ФЕМА И ЕВИЦА

ФЕМА: Једанпут засвагда, ја нећу да си ми таква као што си досада била. Какве су ти те руке, какав ти је образ испуцан и изгрђен, канда си од најгоре паорске фамилије. Опет ти кажем, девојко, ја хоћу ноблес у мојој кући.

ЕВИЦА: Али забога, мајко, није ли ме и покојни отац учио да није срамота радити?

ФЕМА: Шта твој отац, он је био, да ти кажем, простак, није разумевао ни шта је шпанцир ни шта је журнал. Зато је бог створио пединтере да они раде, а ми да држимо у једној руци звонце, а у другој лепезу.

ЕВИЦА: Ја сам и код ује радила.

ФЕМА: Твој уја… Јес’ чула, како те није срамота тако што говорити! Какав уја? Немаш ти никаквог од рода чизмара.

ЕВИЦА: Зар он није ваш брат?

ФЕМА: Девојко, ти ваљда ниси сасвим изгубила мозак Ни толико не можеш да расудиш да он мој брат бити не може. Ко је још видео да ја овако у бело обучена пођем с њиме издртим и јадним, црне му се руке, никаква резона не зна … видиш, и сама се од њега гадиш.

ЕВИЦА: Није тако, мајко.

ФЕМА: Каква мајка, ваљда ми није седамдесет лета! Зар ти ниси чула да кћери кажу својој матери мамица?

ЕВИЦА: Али кад сам се тако научила.

ФЕМА: То те је научио тај твој уја и други њему подобни, но ја теби кажем, девојко, учи се по моди говорити ако мислиш да останеш моја кћи.

ЕВИЦА: Мени је уја.

ФЕМА: Опет она уја? Јесам ли ти казала једанпут да он нама не може бити род? Шта ћеш код њега, да му переш судове? Погледај какве су ти руке, кукавицо, канда си најгора паорентина . Нек’ надми слушкиње ако је рад имати послуге, а не да му ти диринџиш.

ЕВИЦА: Он ме нигда није терао радити, али ја сама имам вољу.

ФЕМА: Ето ти, исти отац! Тако је и он имао то лудило у глави да ради, па да ради. Нити мари какве се хаљине носе нити како се господа унтерондлују. Иди, кукавицо, на огледало, погледај се каква си, стојиш као ступа, без мидера и неутегнута.

ЕВИЦА: Ја не могу мидер да трпим, кад се заптијем у њему.

ФЕМА: Така дрнда и не може, него које су добро воспитане (затеже се). Ја могу, видиш, а теби је тешко.

ЕВИЦА: Кад се стегнем, морам да стојим као укопчана, не могу да се сагнем, нити што да прихватим.

ФЕМА: И не треба, зато ти стоје два пединтера за леђи, нек’ они раде.

ЕВИЦА: А зашто ми је бог дао руке?

ФЕМА. Видиш да си мућурла: да се белиш, да се китиш, да чешаљ намешташ како ти је воља, зато је бог ноблесима руке дао, а не да вуку плуг (дува у прсте). Не знам, не знам, не знам како ћу те воспитати: француски не знаш, не знаш правити компламенте, а колика си; сад те морам од азбуке репарирати.

ЕВИЦА: О, мајко, сад је доцкан.

ФЕМА: Ја знам, ал’ ко би смео споменути док ти је отац био жив? Он друго није знао него да тече, да седи код куће, као баба, не марећи ни шта је то пукет ни шта је кокет. Ево, новаца је оставио доста, али шта то помаже кад је оставио после себе краву. Бог зна шта би од мене било да нисам од натуре на господство створена. Но још није доцкан, моја лепа Евицкен, само се ти на мене угледај, па се можеш још колико-толико поправити.

ЕВИЦА: (Ах, боже, шта ће још од мене бити?)

Позорје друго

ВАСИЛИЈЕ, ПРЕЂАШЊЕ

ВАСИЛИЈЕ: Добро јутро желим, мајсторице.

ФЕМА: Каква је ово свиња? (Чепећи се.) Драги мој, где си ти тај епикет научио да у собу ноблеса уђеш без куцања, без компламента? Знаш ли ти да могу таки на пединтере повикати да те чак на сокак истерају?

ВАСИЛИЈЕ: Ја не знам шта ви говорите, мајсторице.

ФЕМА: Рифтик, рифтик, он неку мајсторицу тражи.

ВАСИЛИЈЕ: Шта је то? Евице, шта је твојој матери?

ФЕМА: Драги мој, ово није Евица, ово је фрајла мамзел. Код ноблеса се не говори ти, него милостива госпођа.

ВАСИЛИЈЕ: Забога, где сам ја?

ФЕМА: Ти си кућу помео, драги мој. Ти си може бити тражио просте људе, па си дошао код ноблеса.

ВАСИЛИЈЕ: Та ја нисам луд, колико сам пута долазио док де још и покојни мајстор живео. ФЕМА: Рифтик, опомињем се, кад је хтео за пединтера стати.

ВАСИЛИЈЕ: Какав пединтер, кад сте ми обећали Евицу?

ФЕМА: Шта, мамзел теби обећала? То је грубијанство. Јокан, Јокан, кумте писли хер, вирфте грубијана хинауз.

ВАСИЛИЈЕ: Та немојте се шалити, мајсторице него ја сам дошао да питам какве ћемо хаљине за Евицу.

ФЕМА: (подбочи се): Молим те, кажи ми, с ким мислиш ти да говориш?

ВАСИЛИЈЕ. Зар ви нисте Фема, покојног мајстор-Пере опанчара жена?

ФЕМА: Ја опанчарова жена, у ови ‘аљина опанчарица? Ах, саме даске морају од жалости плакати!

ВАСИЛИЈЕ: Али забога, колико сте ме пута назвали вашим зетом?

ФЕМА: Ти мој зет, с овим издртим лактовима? Сад ће ме сместа грозница ухватити. ВАСИЛИЈЕ: Али забога, мајсторице …

ФЕМА: Та триста те врага однело, нисам ти ја никаква мајсторица… Таки ми се вуци испред очију, немој ми смрадити собу с твојим ‘аљинама.

ВАСИЛИЈЕ: Слатка мајсторице …

ФЕМА: (ухвати га за руку): Марш из моје куће, тражи мајсторице код твога оца, а не код ноблеса. ух! (Наједанпут гапусти.) Ух! усмрадила сам руку! (Дува у руку, па је после брише марамом.) Сад је морам три дана прати, док је опет у ноблес доведем.

ВАСИЛИЈЕ: Мајсторице, то није лепо од вас.

ФЕМА: (полети на њега, па се опет тргне): Вуци се, кад ти кажем, из моје куће, или ћу таки пандуре дозвати.

ВАСИЛИЈЕ: Нисам се надао да ћете ме с пандури терати.

ФЕМА: С пандури, дакако, с пандури се терају они који чест ноблеса дирају. (Евици) Шта си стала, те га не тураш из собе.

ЕВИЦА: Али, слатка мајко, ово је наш Васа.

ФЕМА: Наш Васа, паорска траго! Хоћеш да се љубиш с њиме? (Василију) Напоље се вуци! ВАСИЛИЈЕ: Забога, мајсторице, имате ли душе?

ФЕМА: (пође, па се тргне): Ух, што не смем да му се приближим, да га сама истерам. Али чекај, безобразник! (Узме лепезу, па гапочне с њом турати.) Напоље из моје куће!

ВАСИЛИЈЕ: Слатка мајсторице, само још једну реч.

ФЕМА: Кест машир, марш! (Истурага.) Безобразник један, опоганио ми лепезу. Сад је морам поклонити Анчици.

ЕВИЦА: Ах!

ФЕМА: А шта ти ту уздишеш? Паорентино, повела си се за којеким, па и не гледаш шта је нобл. На мене гледај, ако мислиш да штогод буде од тебе.