Звезда у чијим је грудима нешто куцало

Гроздана Олујић

Звезда у чијим је грудима нешто куцало

Једне прозрачне ноћи међу звездама изби свађа која је од њих најнежнија, најблиставија, најлепша. Како само једну од младих лепотица издвојити и дати јој круну лепоте?
Шапутале звездице, шапућући све више се спуштале ка земљи, све светлије постајале и круниле се као латице сребрног цвета. Изненада се једна присети да се одавно нису купале у језеру. У ноћи пуној мириса трава спуштале су се звезде и попут сребрних лептирића падале на језеро. Звезда која је прва стигла на обалу језера чу некакав танани звук и зачуди се.
У својој небеској башти могла је много тога да види и чује, али глас фруле био јој је непознат. Полако, задржавајући дах прикраде се Звезда ка месту одакле је звук долазио и виде: седи чобанче, свира, фрулом успављује ветар.
Загледа се Звезда у младића, не дише, не помера се с места. Да је бацио удицу могао ју је у часу ухватити. Али, не осврће се момак, не гледа. Зна: “Ко Звезду небеску у срцу прими – душу је своју изгубио”. Али, сопствене га очи не слушају.
– Свирај ми још мало!. – замоли Звезда, а језеро сребром букну. Како је могао да је одбије? Да од очију њених умакне?
Засвира момак тако тихо да шума задржа дах, а небо се звездама осу. Звездица се и не помери. Као окована стајала је и слушала, без даха, затворених очију. Тек кад руб источног неба порумени – она отвори очи, и шапну:
– Морам ићи!
Звезда је од те ноћи, сваки пут кад се небеска башта као ружичњак светлошћу оспе, силазила на језеро и слушала глас фруле, нема од нежности и чежње. А кад би се момак од свирке уморио, стављала му је главу себи у крило, заклањала га слапом косе и чекала да се на притихлим водама језера, као румени локвањ, јави први зрак сунца. Тек тада би му спустила главу с крила, пољубила га и придружила се својим небеским сестрицама. Шта се за то време у небеској башти збива није знала, нити је питала. Једва је чекала ноћ да сиђе на језеро.
Сваким даном је постајала све светлија и нежнија. Читавим њеним телом развила се топлота, а у грудима почиње нешто да јој куца.

– На опасне си се стазе, кћери, упутила!- Велика Звездана Мајка набра чело. Сабери се и ради што и остале твоје сестрице. Свет људи и свет звезда неспојив је.
Њена љубимица гледала ју је мило, блистајући. Тај, толики сјај збуни старицу. Давно, у њеној младости, једна је звезда нагло синула, блешатала и од сопственог блеска изгорела. Нико није сазнао зашто. Је ли овог пута исти случај?
– Добро би било да не напушташ небеску башту! – рече Велика Звездана Мајка, али Звезда није могла да прихвати њен савет.
– Морам да је напустим, мајко!
– Шта је са тобом кћери, јеси ли болесна?- Велика Звездана Мајка пипну јој чело, пипну јој образе: горели су. Какав је то шум?
Звездана Мајка принесе ухо грудима њене миљенице и чу како оданде допире ужурбано куцање какво се на небеским ливадама никада није чуло. Од када за себе звезде памте, ниједној није у грудима шуштало, није куцало. Позваше Видара за савет.
Ни он није знао шта то у грудима Звезде кућа. Могао је само да нагађа.
– Људи имају нешто што им у грудима куца!- рече Видар. – Зато умиру.
Звезде су вечне. Не знам шта је с овом. Није се још родла звезда која би имала људско срце…
– Небески Видар преписа мировање у тишини, а Велика Звездана Мајка закључа небеску башту.
– Шта ли је са Звездом?- питао се момак и свирао тако нежно да је лишће с врха капало, а месечина се као суза низ образ неба сливала. Али, његова Звезда не дође. Понекад, гледајући у небо, веровао је да је види. Али, како да буде сигуран?
Из далека све су звезде једнако сјајне, једнако нежне. Над језером је, као ветром ношен лист, летело време. Одлазиле су на југ дивље гуске и враћале се, опет ишле. Године су пролазиле.
Момак није скидао поглед с неба. Постаде глатка и као ћилибар жута свирала у његовој руци…
– Ко је ово?- упита се момак једне ноћи пуне месечине угледавши свој лик у води. Већ остарео, коса му је била сребрна, танке као у птице кости. Месец му је прохладном руком дотицао образ.
– Ти Месече, који не престајеш да луташ, јеси ли видео моју Звезду?
-Видео сам све звезде! подиже Месец врх обрве.- Како да знам која је твоја?
-Моја је најнежнија, најломнија.
-Мислиш на ову којој у грудима нешто куца? Која стално покушава да побегне, јер не схвата да ће, настави ли како је почела, од сопственог блеска изгорети.
– То је сигурно, моја Звезда!- клинку Чобанин и задрхта: зар звезде нису вечне? Замоли Чобанин Месец да га понесе у посету болесној Звезди, али Месец се наглас насмеја: то није било, нити ће бити, нека заборави на Звезду, нека на нешто друго мисли…
Мудар је био Месечев савет, али Чобанин није могао да не мисли на Звезду. Поче Чобанин да привиђа Звезду.
У капи росе видео ју је, у лету свица, у оку гуштерице. Све дуже и нежније је свирао, док није и језеро, и шуму и Месец на небу зачарао.
Обамрле и неме слушале су га звезде. Његова, наједном, букну и откиде се с неба. Шта је се тиче небо. До ђавола и вечност!
У светлом луку паде Звезда крај Чобанинових ногу.
– Је ли то моје Чобанце?- упитала би се друга звезда на њеном месту.
-Је ли то моја Звезда? упитао би се други чобанин, угледавши звезду чије су се очи гасиле.
Али, ни Чобанин ни Звезда нису ништа питали. Само је Звезда Чобанину пружила руку и подигла га увис. Травке су очи отварале да их виде.
Њих двоје пењали су се све више, ко зна у која небеса стигли, ко зна у којој се небеској башти зауставили.
Месец и облаци о томе не говоре…

Али, у светле вечери када се у језеру, као бели цветови локвања, расцветају звезде – силази са висина глас фруле и не престаје до зоре. Чују га само они који умеју да воле.

Гроздана Олујић